THE UNION

U istoj godini, Mark Wahlberg je iskoristio potpunu strimersku entropiju da izbaci dva maltene identična filma na nivou koncepta, i u sličnom produkcionom konceptu.

THE FAMILY PLAN i THE UNION su filmovi o Wahlbergu koji iz neke white ili blue collar biva pomeren u pravcu špijunsko-asasinske konspiracije. U FAMILY PLANu, on je bivši ubica kog pronalaze nekadašnji "vlasnici" i on sa porodicom pokušava da se sakrije. U THE UNION on je građevinski radnik kog najveća ljubav iz srednje regrutuje za supertajnu službu. U FAMILY PLANu putuju u Vegas, u THE UNION ide u Evropu.

Oba su režirali britanski TV poslenici. Simon Cellan-Jones jer preko serija SHOOTER i BALLERS povezaniji sa Wahlbergom i režirao mu je još jedan film ARTHUR THE KING. Julian Farino je mnogo više Peak TV faca koju zna sa ENTOURAGE i koječega. Nažalost, rezultati su sasvim suprotni.

Simon Cellan-Jones je uspeo da unese mnogo živosti u skript Dave Coggeshalla koji nije scenarista sa prevelikom reputacijom. Hemija među glumcima, naročito Wahlberga i Michella Monaghan je izuzetna, deca su odlično kastovana, kao i negativci koje drži u drugom planu. Akcija je energičnija nego što bi se očekivala i bitno tenzičnija.

Julian Farino je realizovao scenario britanskog TV autoriteta Joea Bartona i jednog od najlakše prodavanih eksperata za generic high concept u Holivudu Davida Guggenheima, koji ipak zahteva da ga režira maestro kao Espinosa u SAFE HOUSE. Kada to režira neko toliko nezainteresovano kao Farino, a nezainteresovano je premala reč, rekao bih bedno čak, iako je tu snimatelj koji radi za Richieja i to na boljim projektima, Alan Stewart, sin Dona Burgessa, maltene debitant Michael je uradio objašnjenje žanra na FAMILY PLANu.

Završnica filma odvija se u Istri. Gotovo je teško zamisliti da neko tako loše i ružno snimi Istru za koju jedino ne možemo reći da nije fotogeničan prostor. Ali, i na drugim lokacijama, a film je između ostalog bio sniman i u Sloveniji i kod nas, sve je vrlo skromno, statisti kreću kad izbroje TRI, sve je neinspirisano. A nije moralo biti jer scenario ZAPRAVO nudi jednu supergeneric zamisao sa sasvim dovoljno dobrih scena da se izgura solidan špijunski akcijaš

Ipak, u ovoj štedljivoj i neinspirisanoj realizaciji dobili smo film koji izgleda onako kako zvuče predrasude onih koji ne vole ovakve filmove kad ih napamet opisuju.

Čak ni Halle Berry koja je poput J.Lo ušla u tu neku atemporalnost gde se više ne može utvrditi da li je to ona ili njena posmrtna bista, unosi nešto duha. Naravno, nema tu onog vajba kad se merilo gde je na finger scaleu u THE LAST BOY SCOUTu, čiji bi reditelj Tony Scott koji bi danas verovatno bio bogotac Netlixa i pržio najbolje filmove na svetu. Ako je za utehu, Marky nije overio Tončija ali sada radi film sa Shane Blackom.

Ovde naravno ima dovoljno dobrih faca i pucnjave da tu mora biti nekog land graba ali nije to ni približno to.

* * / * * * *

THE ONE EYED SOLDIERS

THE ONE EYED SOLDIERS Johna Ainswortha sniman je u Jugoslaviji i dešava se u nekoj savremenoj ali izmišljenoj srednjeevropskoj zemlji u kojoj Dale Robertson i Luciana Paluzzi igraju neke ljude upletene u potragu za nečim.

Iskreno, film me nimalo nije aktivirao pa sam ga na kraju prevashodno gledao kao showcase nečega što se moglo snimiti kod nas te 1967. godine. I u tom smislu, prepoznajem neke lokacije, i zapažam recimo Dragana Nikolića u dosta zapaženoj ulozi jednog od goonova tajne službe koji juri glavne junake. Međutim, to sve eto više govori o tome koliko u filmu zapravo nema šta da se vidi sem neke kinematografske forenzike.

Aisnworth je ostavio određeni trag kao televizijski reditelj, i za ovaj film se najviše može reći da je efikasno insceniran ali ono što imamo u kadru je u svakom pogledu skromno a disbalans između dvoje glavnih i ostatka ekipe je evidentan sve dok se ne dođe do nekog ko je istinski darovit kao Dragan Nikolić i uspeva da se izdvoji čak i u minijaturi.