THE NOVEMBER MAN

Pogledao sam THE NOVEMBER MAN Rogera Donalsona, prilično slab pozni film ovog novozelandskog veterana koji je donedavno imao vrlo pristojne radove u raznim žanrovima. Nažalost NOVEMBER MAN ima sve odlike malo ambicioznijeg DTV filma. U njemu nema one Donaldsonove preciznosti i sigurnosti koja ga je krasila.

Pierce Brosnan je bleda senka Bonda, a njegov Bond je generalno imao dosta elemenata blede senke, i ovog puta on nudi solidnu ulogu tajnog agenta na pola puta između Bonda i Osnarda iz TAILOR OF PANAMA, međutim nema tu ničeg što bi moglo da ga usmeri put franšize, ili nekakvog TAKENastog uskrsnuća.

Brosnan u svom najzvezdanijem izdanju ne deluje kao neko ko nam je naročito nedostajao. On nije profil zvezda koja može da ode van fokusa pa da se vrati, bnaročito jer je posle Bonda puno radio na tome da se odmakne od tajnih agenata. U tom smislu, NOVEMBER MAN deluje kao pokušaj da Brosnan uz Donaldsonovu pomoć napravi sebi neku bioskopsku franšizu kao produžetak Bonda drugim sredstvima ali ovo naprosto nije taj film. U epohi BOURNEa ili TAKENa i rip-offova koji su usledili, NOVEMBER MAN nema šta da traži.

Na adaptaciji Grangerovog romana radio je osrednji Michael Finch i iskusni Karl Gajdusek koji već neko vreme balansira između ozbiljnih projekata i polu-DTV produkcije, ali u aradnii sa dobrim rediteljima, kao što je bio OBLIVION uspeva da se izvuče jer njegove generičke postavke talentovaniji ljudi uspevaju da plasiraju sa punim ubeđenjem.

Za THE NOVEMBER MAN se ne može reći da je na potpunom auto-pilotu, ali je strukturalno dosta sumnjivo postavljen, sa starim agentom u centru priče i mladim koga on pokušava da prevede sa tamne strane na sranu Dobra, što sve liči na zametak neke buddy franšize. Ne kažem da Luke Bracey kome Brosnan ovde namešta loptu neće nekada postati zvezda ali u svakom slučaju će ovaj film više biti rani kuriozitet nego hit koji ga je afirmisao.

Ipak, ono što je nama najzanimljivije jeste činjenica da se THE NOVEMBER MAN dešava u Beogradu. U THREE DAYS TO KILL imali smo početak filma sniman i smešten kod nas, a ovde je to praktično ceo film. U tom pogledu, mi smo nešto kritičniji gledaoci jer nam prepoznavanje lokacija odvraća pažnju, a uočavanje geografskih nedoslednosti nam stvara utisak grešaka u continuityju iako ih zapravo nema.

No, da je film bolje realizovan i da nas bolje vezuje za likove i priču, svakako da bismo zaboravili gde je sniman.

Međutim, ono što jeste zanimljivo upravo je to pitanje gde se dešava. Beograd je prikazan kao regionalni centar CIA odakle se vode operacije protiv Rusije, a sam grad je poprište vrlo intenzivne akcije, bez ikakvih snaga reda, sa dobro organizovanom, glamuroznom i neprikrivenom prostitucijom, sa američkim obaveštajcima koji nekažnjeno krše saobraćajne propise, nose oružje i ubijaju ljude.

Ni u jednom trenutku se ne pojavljuje policija ili bilo kakav predstavnik lokalne vlasti koji bi se na bilo koji način umešao u delovanje stranih službi, barem kao komično odmorište ili smetnja. Rečju, Srbija je prikazana kao zemlja bez suvereniteta u kojoj stranci mogu da rade šta hoće.

Naravno, ovo je sve fikcija, nije ovo dokumentarni prikaz Srbije, ali je vrlo sličan istini. Naime, Srbija je prikazana kao neka neozbiljna Rusija koja ima sve predispozicije slovenske despotije kojom hode ratni zločinci i bivše i buduće žrtve trgovine belim robljem, samo bez despota.

U Srbiji kakva postoji u NOVEMBER MAN nema čak ni korumpirane vlasti niti klišea u kome se lokalci spore sa strancima oko jurisdikcije. Postoji samo jedan višak istorije, i stranci koji se u korist tajnih službi i nevladinih organizacija bave svojim poslom.

Zanimljivo je da se Roger Donaldson opredelio za veliki broj regionalnih glumaca - recimo Lazar Ristovski (koji je overio Bonda na Craigovom početku) igra ruskog negativca, i gine na isti način kao u VIZANTIJSKOM PLAVOM, metak lutalica ga stigne na crnogorskom primorju, Amila Terzispahić ima markantnu rusku plaćenicu ali nažalost nema jedan-na-jedan akcije kao u GOLDENEYE između Brosnana i Famke Janssen a lokalaca ima i u drugim ulogama.

Olga Kurylenko je zabrinuta ceo film a njen erotski aspekt je prvo potisnut a posle iskorišćen u komične svrhe.

Donaldsonova realizacija nije ni približna njegovim najboljim filmova i THE NOVEMBER MAN izgleda tek nešto bolje od ČETVRTOG ČOVEKA. Gotovo je neverovatno da je ovaj film stigao do američkih bioskopa i tamo čak zaradio neku crkavicu.

Našim lokacijama je zapala reciklaža holivudskog otpada. Stigli su minorni delova i zvezda ranijih Bondova ali u srpskom pogonu nije sklopljen kvalitetan polovnjak.

* * / * * * *

3 DAYS TO KILL

McG se odlično snašao na Bessonovoj TAKEN teritoriji i pokazao je kako može da se snađe sa manjim budžetom, i snimi akcionu komediju sa akcentom na karakterima. 3 DAYS TO KILL je daleko od velikog filma, međutim reč je o jednom prijatnom retro ugođaju za ljubitelje akcionog trilera i komedije osamdesetih, sa junacima koji su istovremeno brutalni operativci ali i očevi disfunkcionalnih porodica. Glumačka podela predvođena Kevinom Costnerom je sjajna, a nukleus porodice čine još Connie Nielsen i Hailee Steinfeld, par iz bessonovske tradicije "gledaj majku, biraj ćerku" koji može da parira duetu Famke Jensssen-Maggie Grace iz TAKENa. Ipak, koliko god 3 DAYS TO KILL delovao kao Costnerov TAKEN, u samoj svojoj suštini ovaj film je anti-TAKEN.

Ovde porodica ne samo da nikada nije u opasnosti već je osnov priče pokušaj glavnog junaka da nikada ne upozna porodicu a naročito ne ćerku sa pravom prirodom svog posla, odnosno da uporedo sa svojom tajnom aktivnošću obnovi porodične odnose.

Besson na tom putu smenjuje akcione situacije koje su više brutalne na nivou međuljudskih odnosa i nihilizma nego same fizičke egzekucije i porodične scene u kojima, naravno, špijunska profesija glavnog junaka u jednom trenutku postaje element zbližavanja sa porodicom. Film je relaksiran i prilično šarmantno uspeva da dotakne sve obavezne figure bessonovskog internacionalnog trilera ovog profila.

McGjeva egzekucija je sigurna. Nema nikakve probleme da se prilagodi manjem budžetu kada je reč o akciji. Jasno je da ovaj film ne donosi wall-to-wall akciju i visoku estetizaciju kao TERMINATOR SALVATION ali donosi poštene doze bone crunching gušanja, automobilskih potera i pucnjava u skučenim prostorima.

U jednoj od scena, obračun agenata CIAe i trgovaca ilegalnim nuklearnim materijalima dokrajčuje Hotel Jugoslaviju, onaj deo koji NATO nije srušio bombama. Lepo je što je film i smešten u Beograd, a ne samo sniman kod nas zbog jeftine radne snage.

3 DAYS TO KILL nije ni približno ponovio uspeh TAKENa što pre svega znači da je Neeson vrlo bitan faktor u uspehu te franšize i da samo njegovi rip-offovi mogu da naprave novac. Međutim, uz EXTRACTED i UNKNOWN i 3 DAYS TO KILL spada među najbolje filmove proistekle iz komercijalne mustre koja je nastala iz tog filma. Sa odličnom glumačkom podelom i punokrvnim comebackom Kevina Costnera u leading man formu, McG pokazuje da je našao kreativni impuls čak i u Srbiji gde reditelji obično dolaze da umru.

* * * / * * * *

MONTENEGRO ROAD MOVIE

MONTENEGRO ROAD MOVIE Petra Kubika je češki film sniman u Crnoj Gori o dve srpske turistkinje koje preko interneta upoznaju dva Čeha i sa njima polaze na putovanje po šumama i gorama u njihovom reli džipu. Tokom putovanja dešavaju se neki mali ljubavni trouglovi, neke netrpeljivosti među drugaricama, i na kraju krajeva sve se završava klimaktičnim krajem koji dodaje na melodramskom ekscesu a tokom razvoja priče se nije mogao naslutiti.

Petr Kubik je reditelj koji dolazi iz efektaškog miljea tako da je njegov postupak pun vizuelnih ukrasa i tamo gde im jeste i tamo gde im nije mesto, ali film zahvaljujući njima nije dosadan. Reklo bi se da se Kubik za ovaj materijal više odlučio zato što mu je delovao jednostavan za realizaciju nego zato što je on sam po sebi neki ljubitelj melodrame među malim brojem likova, a o tome svedoči i jedno radikalno strukturalno rešenje a to je voice over glavne junakinje koji se proteže kroz celo trajanje filma.

Svojom potrebom da vizuelnom atrakcijom oživi film paradoksalno smeta priči koja bi u protivnom mogla biti jedna od onih lapidarnih jednostavnih melodrama, na tragu onoga što snima Nejc Gazvoda u Sloveniji ili Mina Đukić u Srbiji. Međutim, Kubik očigledno nema art house nerv i ne veruje u tu vrstu filma, pa stoga ne bi trebalo u to ni da se upušta.

Da je malo suzbio svoj ukus, i pustio da stvar ide "svojim tokom", sa dosta predanom glumom dve srpske glumice Ivane Vuković (kojoj je ovo prva iskorišćena meč-lopta na filmu do sada) i Milene Nikolić, mogao je da napravi čistije i jasnije ostvarenje. Njih dve su svakako snažnije od čeških partnera koje su potisnule u drugi plan.

* * / * * * *

MAYHEM

MAYHEM Joe Lyncha je ono što su do sada radili Neveldine i Taylor. Dok čekamo da vidimo šta će biti s njima, da li će se vratiti i sa čim, Joe Lynch je popunio tu prazninu jednim dinamičnim, stripovski stilizovanim ,izrazito nevaljalim filmom.

Joe Lynch je snimao ovaj film u Beogradu i ovo je drugi put da snima u Srbiji što je vrlo zanimljiv detalj. Ponovo je reč o filmu smeštenom na jednu lokaciju ali ovog puta to je korporativna zgrada u kojoj se dešava outbreak virusa koji izaziva pojačano instinktivno ponašanje ljudi.

Glavni junaci su jedan nezadovoljni zaposlenik kog igra Steven Yeun i jedna nezadovoljna stranka koju igra Samara Weaving. Njih dvoje su inovativno postavljeni kao likovi. Naime, oni jednu na neki način u pravu, ali su takođe žrtve virusa i takođe su izopačeni i nasilni pod njegovim uticajem. To je stvar koja izrazito evocira Neveldinea i Taylora.

Yeun i Weavingica uživaju u svojim rolama i posle THE BABYSITTERa za nju možemo reći da je ove sezone snimila dve verovatno najkulje ženske role, i u oba slučaja je igrala anti-heroine. Lynch i glumci su se uključili u film najvećom snagom i ta energija se oseća i uspeva da nadoknadi sve eventualne budžetske i idejne limite.

Lynch je radio po vrlo solidnom scenario mladog meksičkog pisca kog sam zapazio još po nekim studentskim filmovima, i jedan od trikova koji čine film tako intenzivnim jesu brojni narativni ukrasi koji akademski gledano jesu suvišni ali u ovakvoj strukturi itekako pomažu filmu.

U odnosu na BELKO EXPERIMENT, MAYHEM je skromnija produkcija ali je zato ipak bitno intenzivniji, brutalniji, neuračunljiviji i sa znatno energičnijim i upečatljivijim likovima. A to govorim iz vizure nekoga kome se BELKO prilično dopao.

MAYHEM je film u kome je štošta moglo bolje, ali ako imamo sve u vidu, reč je o delu koje je zaokruženo, stilski konzistentno, maštovito i na mnogim nivoima svežije od stvari koje nam se inače nude. Lynch je preuzeo neke stripovske elemente i u stilizaciji i u vrednosnom pogledu unutar samih junaka i to je dosledno izgurao do kraja.

Srpski glumci se vide u malim, jedva pa govornim ulogama, izdvajaju se Bojan Perić i Nina Seničar u sitnim epizodama, ali nekoliko njih naročito Irfan Mensur bivaju fino iskorišćeni u situacijama bez dijaloga.

MAYHEM je rađen sa velikim uplivom srpske ekipe, kostimografkinja je recimo naša a kaskadersku ekipu takođe čine pa i koordiniraju naši ljudi. Film je u potpunosti sniman u Srbiji, i slično BELKO EXPERIMENTu vezan je doslovno za jednu zgradu ali čak je ni ne stavlja u širi kontekst grada ili zemlje. Otud možemo reći da je srpska lokacija ispratila potrebe priče u potpunosti.

* * * 1/2 / * * * *

CRAWL

CRAWL Alexandre Aje je film koji je prošle jeseni sniman u Beogradu, i spada u red naslova koje je naša država podržala podsticajima za pružanje usluga stranim produkcijama. Reč je o filmu koji se mahom dešava u jednoj kući, sniman je u studiju i ima vrlo malo beogradskih lokacija koje u njemu možemo prepoznati, neke kuće i sportske objekte recimo. Dosta značajan deo filma je docrtan a nešto je snimano u Kanadi. Ovaj deo o tome gde je sniman film ne navodim samo zato što je film sniman kod nas već i zato što je ovo priča koja je baš vezana za mesto dešavanja - za Floridu u vreme uragana.

Glavna junakinja je plivačica koja odlazi da vidi svog oca koji joj se neko vreme ne javlja na telefon. Uprkos upozorenjima, ona zabrinuta odlazi kući i pronalazi oca kog su napali aligatori koji su upali u naselje tokom poplava izazvanih uraganom.

Sličnu premisu je onomad trebalo da ima DEEP BLUE SEA 2, dakle poplava dovodi do ioga da ajkule zaposednu shopping mall. Ovde aligatori zaposedaju naselje na Floridi. Iako ima eksterijernih scena, rađenih u heavy CGI maniru, film se mahom dešava u enterijerima, pre svega u kući glavne junakinje i njenog oca.

Aja je došao u Holivud posle HAUTE TENSION kao reditelj koji je trebalo da obnovi američki horor svežom francuskom "krvlju". Međutim, ni jedan jedini pokušaj da snimi nešto što je ozbiljno i što nije konfekcija mu kasnije nije uspeo. Aja dakle nije odmah potonuo u nekakvo tezgarenje i industrijalizovane high concepte, međutim, ubrzo se ispostavilo da je Holivud od njega na kraju uzeo samo "puki" zanat.

CRAWL je mešavina filma katastrofe i survival trilera i premisa je takva da je iz nje mogao nastati master class suspensea i gorea. CRAWL to nije, ali je zapravo jedan solidan B-koji ne postiže ništa veliko ali uživa u opštoj havariji u koju baca svoje likove.

Kaya Scodelario kao kćerka i Barry Pepper kao otac zaista prolaze kroz ceo shit show at the fuck factory i Aja to solidno orkestrira. Film nikada ne postaje istinski strašan ali isto tako nikada ne prestaje da biva zabavan. Trajanje je ekonomično i tenzija se održava sve vreme.

Film je kod nas dobio generic prevod PLEN iako mislim da je CRAWL trebalo da bude igra reči u odnosu na stil plivanja kraul i naravno na puzanje, kretanje aligatora i sl.

Aja se ovim filmom održava u igri. Nije nužno morao on da ga režira. Ali, ako uzmemo u obzir šta je snimao posle HAUTE TENSION, ovo je ipak povratak u kakvu-takvu formu. Posle filma PIRANHA, Aja se ponovo poduhvata cormanovskih čudovišta iz podivljale prirode i ovog puta ima više sreće.

* * * / * * * *

ANИА

ANNA Luca Bessona je film koji je nastao iz iznudice. Posle flopovanja VALERIANa i opšte krize u kojoj se našao EuropaCorp, Besson je odlučio da “izvuče” tako što će snimiti film sličan LUCY i nadati se da će biti hit. Međutim, onda su usledile optužbe za seksualno uznemiravanje pa čak i silovanje. To ne samo da je odbilo Netflix od posla sa EuropaCorpom nego je i film ANNA došao u situaciju da neće imati adekvatan marketing - Summit ga pušta u dve hiljade sala u Americi ali maltene bez marketinga.

ANNA je stripovski akcioni triler sa glavnom junakinjom koju igra supermodel. Da nije Bessonovih eskapada iz #MeToo miljea, ovo bi bio jedan od onih njegovih filmova koji se slave zbog toga kako je napravio sjajan jak ženski lik. Ali sada kad posle ovih nevolja snima film sa supermodelima, Luc Besson u delu javnosti, uprkos tome što policijska istraga nije dala rezultate deluje kao dirty old man.

U tom pogledu ANNA  ima neke detalje koji deluju kao autorski pečat mada su verovatno samo Bessonova bahatost. Film se dešava u periodu od 1985. do recimo 1990. a junaci koriste mobilne telefone uredno, i to one sa početka dvehiljaditih. Da li je to nekakva stripovska atemporalnost gde autor sebi dozvoljava da stvari učini namerno anahronističnim ili je naprosto napisao scenario koji se dešava danas a onda naprečac shvatio da je zanimljivije da bude epoha ali neke konvencije korišćenja mobilnog nisu mogle da se izmene?

Verovatno nikada nećemo saznati ali srećom takvi detalji su brojni i deluju zaista kao “postupak”, iako je pitanje šta je u njihovom korenu. Besson je ovde energičan, snima sa namerom da se obrati globalnoj publici i onima koji znaju šta je akcioni film. Iako ne nudi nijedan set—piece koji će se pamtiti ili koji će tehnički biti revolucionaran, ANNA je mali i energičan akcijaš a Saša Luss u glavnoj ulozi (inače ex Miloša Bikovića) je vrlo solidna i mogla bi da nastavi da se bavi glumom ako je to zanima.

Deo filma sniman je u Beogradu, uključujući i jednu automobilnsku poteru, i to me je asociralo na hladnorarovsku komediju Jean-Marie Poirea TWIST AGAIN A MOSCOU. Šteta što Poire nije bolje snimio ono što mu je tada Remy Julienne aranžirao, a na ovom filmu sada je radio njegov unuk David i rekao bih da je imao skromnija sredstva a da je Besson snimio više.

ANNA ima izlomljen narativ sa mikroflešbekovima koji produbljuju neke situacije, i to takođe deluje kao neki vid Bessonovog “automatskog” pisanja, ali je u redu, ne tako dobro urađeno kao kod Ritchieja u THE MAN FROM UNCLE. S druge strane, Besson je survivor, on je ove godine svakako relevatniji od Ritchieja sa nesrećnim ALADDINOM.

ANNA je solidan hladnoratovski akcijaš koji je ogromnim delom obesmiišljen u pogledu originalnosti koncepta filmom ATOMIC BLONDE, inače baziranog na stripu,  ali po mnogo čemu Bessonov film je bolji, čak i kad nema ambiciju nekih leitchevh set-pieceova i Charlize Theron u glavnoj ulozi.

Besson naprosto zna kakav tn treba da ima ova vrsta filma i ume da unese nešto svežine u već okoštale obrasce, možda baš zato jer ih je on i osmislio. Skoro 30 godina posle filma NIKITA, Besson nudi njen vrlo pristojan update. I nevolje na stranu, on je i dalje najubedljiviji francuski učesnik globalne bioskopske trke. Stoga navijan da ANNA postigne ako ne ono št je potrebno Bessonu a onda ono što je potrebno filmu da ne bi ostao neopravdano marginalizovan.

* * * / * * * *

Балканский рубеж

BALKANSKA MEĐA ne može posmatrati isključivo kao film već pre svega kao do sada najuspelija operacija ruskog vojnozabavljačkog kompleksa, posle koje je potpuno jasno zašto se moraju fuzionisati ministarstva odbrane, kulture & informisanja i Savet za kreativne industrije.
Sovjeti su posle poraza Nemačke zaplenili zavidnu količinu nacističkog filma, neke mjuzikle su čak vrteli u svojim bioskopima ali izgleda da su iz njih nešto i naučili. Goebbels je prezirao funkcionalnost i svedenost američkog filma iako se divio njegovoj industrijskoj proizvodnji pa tako i BALKANSKA MEĐA svesno nije efikasan žanrovski film koji govori o definisanoj grupi likova i jednoj temi, uprkos tome što dominantno jeste Guys on a Mission flick. Naprotiv, ovaj film pravi znatne digresije i obrađuje događaje koje Amerikanci nikada ne bi uvrstili u neki svoj film, pa čak ni u scenario, ali istovremeno time stvara utisak da ovo nije tipičan akcioni "movie" već "film". Otud scene domaćeg života koji podseća na Kusturičine filmove pa čak i pojava Kusturice lično što bi trebalo da garantuje kako ovo ipak nije neka puka pucnjava između dobrih i loših momaka, s tim što negativce teško možemo nazvati momcima jer nemaju ni trunku ljudskosti.
Naravno, ovakva smeša ne bi mogla da funkiconiše bez Andreja Volgina koji mi već nekoliko godina stoji na nišanu kao kompetentan šuter koji nije dobio pravu priliku ali ovo sad je šansa koju je ščepao za gušu i nije je pustio. Volgin se izvanredno snašao u pravljenju tog filma koji svesno krši pravila kako bi proširio svoje polje uticaja. A uticaj je ključna reč za ovaj film.
Najpre, tu je cilj zamajavanja Srba u čemu će definitivno uspeti jer ko može da odoli jednom filmskom poselu za celu porodicu sa smejanjem i pucanjem i gledanjem razaranja Beograda u ravni INDEPENDENCE DAYa. Verujem da će naša publika dosta lako prihvatiti činjenicu da ovaj film ne govori o Srbiji već konstituiše svoj prostor kao što to rade holivudski filmovi. Kao što se Rusi u ovom filmu neminovno postavljaju u odnosu na zapadne filmske konvencije, tako će se kroz njih i srpski gledalac odmeriti u tome, uz uživanje što srpska patnja bolna i neizreciva predstavlja osnovno pogonsko gorivo.
U Rusiji, ovaj film može imati nešto zanimljiviji efekat, naime on prikazuje jednu državu koja se raspala po nacionalnim šavovima a Rusija šalje u akciju multietničku jedinicu koja inistora na svojoj multietničnosti. Za publiku za jeftininim kartama oni čak u jednom momentu naglase da su oni funkcionalna multietnička jedinica i kažu ko je odakle. Dakle, ta izmišljena Srbija iz filma stoji kao upozorenje Rusima šta su izbegli i šta može da im se (opet) desi.
S treće strane, činjenica da se na Twitteru film dosta prilježno preporučuje alt.rightovcima sa engleskog govornog područja preko kremaljskih trolova objašnjava vrlo precizno poigravanje etničkim stereotipima. Neprestano se u opasnosti nalazi plavokosa srpska medicinska sestra koja deluje kao uzor nordijskog izgleda, i čijoj čistoti prete crnokosi negativci, pa je čak i lik lojalnog Albanca riđokos a ne crnokos. Verujem doduše da bi verzija kraća za nekih 1389 sekundi bila prikladnija za zapadnu publiku i to upravo sa izbacivanjem tih ornamentalističkih detalja kroz koje Srbi dobijaju orijentalni prizvuk. Ne treba da čudi što je redak istorijski detalj koji je verodostojan susret ruskih vojnika i britanskog bataljona Gurka kao predstavnika dve imperije koje imaju najizraženiju veštinu kreiranja funkcionalnih multietničkih zajednica. Nažalost, u toj sceni se ne sreću sa ovom ekipom "tajnih" operativaca već sa etničkim Rusom.
U svakom slučaju, BALKANSKA MEĐA je prava poslastica i pokazatelj da barem na ekranu "istorija ne da nije doživela kraj već radi punom parom"

* * * / * * * *

THE WHITE CROW

THE WHITE CROW Ralpha Fiennesa je film koji automatski proizvodi animozitet kod srpskih filmskih radnika, u najmanju ruku zato što je nastao uz veliku i potpuno vaninstitucionalnu pomoć Vlade Srbije, farsično uzimanje državljanstva od strane Fiennesa i kasnije zahvaljivanja Aleksandru Vučiću. Međutim, čak i ako se odmekanemo od tog oporog utiska, nažalost reč je o slabom, konfuznom i površnom biopicu koji krajnje monotono prikazuje mladost Rudolfa Nurejeva, sve do njegovog prebega na Zapad.

Deo publike će sigurno biti razočaran time što nije prikazan Nurejevljev razobručeni queer život, druženje sa figurama kao što Freddie Mercury i Gore Vidal, i velike ljubavi sa muškarcima koji su kao i on umrli od AIDSa. Ostatak će biti razočaran time što Fiennes ne uspeva da dočara ni korene toga zašto je Nurejev bio tako jedinstven plesač, niti nudi vizuelni spektakl njegovog nastupa.

U glavnoj ulozi je ukrajinski plesač ali maltene nije ni morao da bude jer u Fiennesovom filmu ima vrlo malo baleta a i to što ima je krajnje skromno i konvencionalno snimano.

Ova multilateralna produkcija snimljena je u skromnim uslovima, uključuući i značajan input srpske ekipe. Tretman lokacija je često maltetne kao pokušaj da se lik zapljune na nekom mestu dok se ne preseli u enterijer koji može da se snima bilo gde.

Čudno je da je ovakav konfuzan scenario isporučio inače dosta pouzdani britanski pisac David Hare koji je jedna od kultnih ličnosti njihove televizijske drame ali i filmske scenaristike.

Nisam siguran kome je namenjen ovaj film ali deluje mi da niko njime neće biti zadovoljan.

IBIZA

IBIZA Alexa Richanbacha je Netflix Original sniman jednim malim delom i u Beogradu. Ova produkcija Willa Ferrella i Adama McKaya je dosta gromoglasno najavljivana prošle godine tokom snimanja kod nas. Međutim, zapravo vrlo mali deo je sniman kod nas i nemamo čime da se naročito podičimo. U svakom slučaju, Richanbachov film je interesantan u jednom aspektu. Naime, za razliku od ostalih filmova road trip tipa, ovde nema nekog intenzivnog zapleta koji pokreće stvari izuzev odnosa među likovima i njihovih relativno uverljivih želja i potreba. Stoga nema onih volatilnih elemenata koji često umeju da uzmu ovakve komedije pod svoje i pretvore ih u mehanizovana ostvarenja gde na kraju motor za izlaganje humora na kraju dominira nad komedijom.

Nažalost, Richanbach uprkos relativno raspoloženoj glumačkoj podeli ne uspeva da zapravo iskoristi tu laid back strukturu i IBIZA na kraju nema naročit jak narativni zamajac koji bi održao pažnju gledalaca do kraja. Stoga ovo ostaje jedan od onih filmova u kojima je jasno da im je Netflix i više nego dobro krajnje odredište i da u bioskopu ne bi imali šta da traže.

* * / * * * *

EXTINCTION

EXTINCTION Bena Younga je razočaravajući transfer ovog Down Under reditelja u Holivud. Mnogo se očekivalo od njega ali njegov holivudski debi je krenuo kao Universalov film a završio je kao Netflix Original.

Čemu se Young doduše mogao i nadati kada je poslat da snima film u Srbiji, u Airport Cityju i delovima Novog Beograda. U tom dosta skromnom ambijentu on situira akcioni SF o vanzemaljskoj invaziji koja se ispostavlja da je nešto drugo ali nažalost ni tada ne postaje ništa naročito intelektualno izazovno, pa se na kraju može reći da EXTINCTION izgleda kao nešto što bi pre 20 godina bilo TV film na TNTu.

U suštini Netflix Originalsi u određenom smislu i jesu to, prestižni TV filmovi našeg doba gde povremeno neka ostvarenja imaju kvalitet za bioskop ali u njemu ne završavaju iz ovih ili onih razloga.

Michael Pena daje sve od sebe. Lizzy Caplan je krajnje indisponirana i ponaša se kao da je bitno iznad materijala u kome mora da igra. Ostali glumci nisu vredni pažnje.

Tehnički dometi filma su negde u donjem domu onoga što se dopušta većim produkcijama i svakako da je rad na efektima u nekom momentu obustavljen kad je odlučeno da se ide na Netflix.

EXTINCTION barem nije dosadan i zabavan je našoj publici jer mogu da se prepoznaju lokacije. Za Younga međutim ovo ostaje propuštena prilika.

* * / * * * *

TAU

Storibordista i dizajner efekata Federico D’Alessandro debitovao je kao reditelj filmom TAU snimljenim u Beogradu. Od naših istaknutijih filmskih radnika, važno je napomenuti da je scenografiju radio Miljen Kljaković Kreka a ona igra značajnu ulogu u filmu.

Sama Krekina scenografija nažalost nije uspela da me naročito ubedi ni u pogledu maštovitosti, niti funkcionalnosti niti karakterizacije protagoniste koji u toj scenografiji živi.

TAU je praktično duo-drama i govori o devojci koju je oteo kreator AI kako bi je koristio u svojim eksperimentima. Ona je zatočenja u njegovoj kući i vremenom razvija odnos sa njegovim AI robotom iz naslova filma.

Zanimljivo je da TAU izlazi posle EDERLEZI RISINGa, i iako je strani film siže i forma imaju sličnosti sa EDERLEZIJEM, maltene pretvarajući Beograd u Meku za snimanje filmova na tu temu.

Tau je dobio glas Gary Oldmana. Ed Skrein igra inženjera a Maika Monroe otetu devojku. U kratkim scenama kao jedan o korporativnih glavešina statira i Mićko iz Indeksovaca.

Oldmanov glas, Skrein i Monroe čine potentnu podelu ali D’Alessandrov film čini da sve to ne bude naročito iskorišćeno. TAU je Netflix Original, kamerno ostvarenje bez sposobnosti da prevaziđe budžetske limite.

* 1/2 / * * * *

MY DAUGHTER IS MISSING

Ponekad u želji da objasnim sagovorniku koliko je neki strani, naročito američki film slab kažem “Izgleda kao srpski film…” Ali šta da radimo kada neko snimi američki film koji zbilja izgleda kao srpski film?

To se desilo na televizijskom filmu MY DAUGHTER IS MISSING Tamar Halpern koji je snimljen u Beogradu a u Beogradu se i dešava. MY DAUGHTER IS MISSING izgleda kao studentski film snimljen pre petnaest godina što je inače apsurdno ako imamo u vidu da je isti direktor fotografije snimao jedan studentski film Momira Miloševića koji je bolje izgledao nego ovaj dugoemtražni televizijski rad. Da apsurd bude veći, ovaj televizijski film je emitovan n Lifetimeu, kanalu koji nije poznat po nekom visokom kvalitetu ali opet pa drži nekakav nivo.

Izuzev Jovane Stojiljković i jedva četiri strana glumca u glavnim ulogama, ostale likove igra B-glumačka ekipa čak i za srpske standarde. U odnosu na ovaj televizijski film srpske serije deluju kao Scorsese, naročito one bolje kao UBICE MOG OCAl. Ali, čak i Radoš Bajić izgleda kudikamo bolje.

MY DAUGHTER IS MISSING je koncept koji obećava. Priča koja se snima u Srbiji, dešava u Srbiji, ima priču koja dozvoljava da se uposle naši glumci. Nažalost, problem je u tome što takvi filmovi ne treba ovako da se rade.

NIje Srbija prva zemlja u kojoj su se radili ovakvi filmovi. Ali sada, u vremenu digitalne fotografije i opšteg pojednostavljivanja i pojeftinjenja realizacije javlja se rizik da se umesto “zdravog” povećanja production valuea snimanjem u zemlji gde dolar vredi više, dobije nešto što je bitno ispod bilo kog standarda.

POSLEDNJI OBRAČUN

COMANDAMENTI PER UN GANGSTER Alfija Caltabiana je italo-krimić iz 1968. godine sniman u Jugoslaviji, u koprodukciji sa Avala Filmom.

Na ovom filmu ujedinili su se Dario Argento, Ennio Morricone i Burduš što daje svemu posebnu dozu neobičnosti i kurioziteta. Međutim, još je neobičnije, pa i važnije nešto drugo.

Naime, COMANDAMENTI PER UN GANGSTER je odličan film i pravi je zločin što nije dostupan kod nas i što se ne nalazi u nekoj rotaciji na našim televizijama. Naročito jer ovo nije tipična usluga nazvana koprodukcijom. Glavnu ulogu u filmu igra Ljuba Tadić, veliku ulogu igra Rade Marković, značajne role imaju Janez Vrhovec i Olivera Katarina, a Jovan Janićijević Burduš je upečatljiv kao negativac. Dakle, naša publika bi gledajući ovaj film imala utisak gledanja našeg filma, čemu doprinose i brojni autori uključeni u njegov nastanak.

Dario Argento je napisao scenario za ovaj film koji je svojevrsna preteča Hodgesovog GET CARTERa. Umirovljeni gangster počinje da istražuje smrt svoje sestre i upada u sukob sa surovom gangsterskom bandom.

Film je izuzetno estetizovan i tu naročito treba istaći doprinos direktora fotografije Milorada Markovića koji je najširoj publici najpoznatiji po crno-beloj fazi OTPISANIH i po MARŠU NA DRINU Žike Mitrovića. Caltabianov film je u boji a Marković ga je snimio zaista impresivno, potvrđujući da je uz Đorđa Nikolića jedan od naših najboljih snimatelja akcionih scena. Uglovi snimanja, dinamika kretanja kamere, odnosi u kadru, sve to spada u sam vrh italo-krimića ovog vremena.

Akciona scena na sportskom aerodromu je nešto čega se na nivou zamisli pa i realizacije ne bi postideo ni Michael Ritchie u vreme PRIME CUTa. Markovićeva fotografija u ovom filmu ali i generalno način kako su borbe koreografisane i osmišljene zaista čine da ovaj naslov bude među možda i najboljim akcionim ostvarenjima snimljenim kod nas.

Skor Ennio Morriconea i njegovog redovnog saradnika Bruna Nicolaija je nešto drugačiji od onoga što je njegov signature sound ali ovo nije film u kom skor igra preveliku ulogu, ali je dosta prisutan i veoma funkcionalan.

Beograd i Jugoslavija glume Ameriku, rekao bih podnošljivo, mada je naravno upadljivo da su ulice poprilično "puste" kad se izađe na američke pločnike u urbanim eksterijerima kojih srećom nema puno.

Ovo je jedan od onih gangsterskih filmova koji se mahom dešavaju na dokovima, u napuštenim fabrikama i kazamatima, i te lokacije imaju univerzalni look, sa tom špageti patinom kakva je krasila italijanske bioskopske falsifikate tog vremena. Scenografiju je vrlo solidno uradio Dragoljub Ivkov, inače značajan protagonista u istoriji našeg krimića jer je samo godinu dana pre ovoga snimio prilično novotalasovski brutalan krimić POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA.

Nažalost, POSLEDNJI OBRAČUN (kako mu je srpski naslov) danas je dostupan samo na nemačkoj kopiji, sa nemačkom nahsinronizacijom. Kopija koju čuva Kinoteka je ruinirana, ali nadu ostavlja činjenica da je posle privatizacije Avala Filma ovaj naslov prepoznat kao njen za prostor bivše Jugoslavije. Otud barem ima nekog poslovnog motiva da se učini nešto na rekonstrukciji ovog filma koji je na jednom mestu skupio tako neobičnu družinu.

* * * 1/2 / * * * *