HEADS OF STATE

HEADS OF STATE Ilje Najšulera sam gledao onomad kad je izašao i evo sve do sada sam se premišljao šta da napišem o njemu.

Ilja Najšuler je reditelj od kog sam imao velika očekivanja, međutim, sa ovim filmom on ih delom izneverava a delom ih i ispunjava.

Isto važi i za sam film. Naime, on je u izvesnom smislu dobar ali je isto tako u izvesnom smislu i užasan. I moglo bi se reći da je dobar u segmentima u kojima je to za ovakav film važno i da je užasan u onim segmentima koji su manje bitni u ovakvoj celini.

Međutim, ukupno uzev ta ambivalencija daje jednu kompleksnu sliku koju opet možda i ne vredi slikati, pošto nije ovo ni tip filma ni domet vredan takve pažnje.

Naime, HEADS OF STATE je buddy film o američkom predsedniku i britanskom premijeru koji moraju da se daju u bekstvo kada krene da ih ganja internacionalna grupa antizapadnih zaverenika koji žele da proizvedu krizu koja će rasturiti NATO.

Ovaj zaplet je generic ali u sebi nosi jedan ogroman problem. Prvo, ovde je britanski premijer britanski penzionisani oficir kog igra Idris Elba a američki predsednik je bivši akcioni glumac koji je postao političar. Sad, mi tu možemo da gledamo koje su moguće aluzije. Reagan i Arnie su nekakav kombinovani uzor za američkog predsednika ali njegov folksy nastup pored Reagana kanališe malo i Trumpa, dakle autori žele da pokažu kako eto nešto kao misle o politici i političarima. Nota bene, sam lik nema nikakve radikalne ideje kao Trump.

Međutim, njegov buddy je britanski premijer koji ni po čemu ne može da mu bude takmac, ni ideološki, ni po moći, ni po odnosu, pa što je najbizarnije na kraju ni po sofistkikaciji jer ga Elba igra kao neku vojničinu.

Scenario pokušava da suprotstavi junake po nivou sofistikacije, u smislu da je američki predsednik dobrodušni glupander i selebriti a britanski je vojnik koji je ušao u politiku, međutim Elba i Cena tu razliku ne uspevaju suštinski da prodube.

Tako da na kraju imamo dva junaka koji u svoj bromance ne kreću iz bilo kakvog nesporazuma, ni ličnog ni geopolitičkog.

Jasno je da bi ova premisa jedino imala smisla kao priča o američkom i ruskom (ili kineskom) predsedniku, i da bi u vreme Hladnog rata tako i bila urađena. Ako se već ide na belo-crnu kombinaciju onda bi Elba mogao da pravi kontrast kao neki političar iz neke Wakande koja nije takmac SADu ali je baš kontrast u tome što je mala i siromašna zemlja.

Ili da budu dva skroz različita tipa, američki glumac akcioni heroj i blazirani britanski snob koji nikada ništa teže od kašike nije digao.

Međutim, obrni okreni, jasno je da su ovo morali biti neki Trump/Arnie i Putin, i da je veliki previd što to nije tako.

Otud ta osnovna premisa ne funkcioniše, a ona je s jedne strane manje bitna jer došli smo zbog akcije ali opet i jeste bitna jer od vremena Bonda mi imamo taj format prevazilaženje hladnoratovske razlike kroz matchup junaka s obe strane zarad dobrobiti celog sveta.

Dakle, HEADS OF STATE je prosto kukavički u premisi, i samog sebe osuđuje na irelevantnost. Prosto, RED HEAT bi bio dobar film i da Arnie u njemu nije Sovjet, ali bi bio reda veličina BRANNIGANa po značaju, dakle poluzaboravljen film, a ovako je ipak i klasik te epohe i pogleda na film i svet.

U prvoj polovini filma nema naročito puno akcije, i uprkos tome što znamo da se film ne snima po redu, zanimljivo je kako je pri početku pomalo čak i nesiguran u akcionim prizorima što Ilji Najšuleru nije svojstveno. U drugoj polovini filma, međutim, dolazimo na onaj nivo koji se od njega očekuje, dakle ima akcije sa jakim gejmerskim uticajem i dozom crnog humora, i ona je uglavnom izvedena dosta solidno, sa dosta prvoloptaškom ali u suštini korektnom upotrebom pop hitova radi stvaranja ironije i kontrapunkta.

Ilja Najšuler je ovde došao na teritoriju u kojoj Rusi imaju tradiciju. Konchalovsky je potpisan kao jedini reditelj buddy filma TANGO AND CASH koji je svoju buddy dimenziju i celu tu estetiku doveo do paroksizma. Konchalovsky je kao što znamo, ovu produkciju Joela Silvera samo delimično režirao, ubrzo su ga zamenila druga dvojica reditelja, ali on je tu ostao upisan. Tako da Najšuler dolazi na teren gde su Rusi ostavili dubok trag, što je bezmalo nemoguće jer oni nemaju toliki značaj u istoriji holivudskog filma te vrste.

Pitao sam Najšulera i kaže da mu Konchalovsky nije čestitao na dobro urađenom poslu. Pomalo je bio iznenađen pitanjem jer je njemu kao disidentu još od vremena pre napada na Ukrajinu, iz doba serije KARAMORA, verovatno Konchalovsky kao neko s druge planete. Međutim, kako sada stvari stoje, možda je HEADS OF STATE akademski gledano čak i skladnije delo od TANGO AND CASH, ali nažalost neće ni približno imati istorijski značaj ili cult following kao on.

Sada Najšuler sprema nastavak ROAD HOUSEa i ponovo paradoksalno dolazi na teren MMA priča gde je opet pa rusko-jermenski reditelj Nick Sarkisov ostavio dubok trag sa filmom EMBATTLED, i nisam siguran da ga lako može dostići, naročito jer scenario ne rade Mondry i Bagarozzi već Will Beall.

Elem, Ilja Najšuler je svakako iz Druge Rusije, uostalom školovan je na Zapadu i govori engleski kao da mu je maternji jezik, tako da je on i napolju, koliko-toliko, svoj na svome. Međutim, i dalje je njegov calling card HARDCORE HENRY koji ničim kasnije nije uspeo da dosegne po radikalnosti pa ni po izvedbi. I NOBODY a naročito HEADS OF STATE imaju njegov pečat ali to su nesumnjivo filmovi koji su jako nogo zavisili od raznih stunt coordintora i second unit reditelja, i svaki od njih manje ili više, uz sve njegove lične pečate, liči na nešto drugo i ne mora biti "njegov film". Njegov ipak jedini potpuno autorski film ostaje HARDCORE HENRY koji je internacionalan ali ima baš izrazitu rusku komponentu.

Uostalom, Najšuler je sve do odlaska iz Rusije bio i vrlo aktivan kao producent tamo, i imao je itekako šta da napusti.

U tom smislu, dosta je besmisleno za njega kao Rusa da snimi film koji je u toj meri tone deaf prema geopolitici. Za HEADS OF STATE se ne može reći da sad nužno promoviše neku agendu, niti je to u ovom filmu bitno, ali da, zaplet se vezuje za pokušaj rasturanja NATO pakta i to sad sve ima veze sa ruso-ukrajinskim ratom. Nezavisno od toga što je Najšuler protiv Putina i što možda intimno čak i jeste na liniji koju ovaj film tobože ima, neprimereno je da on kao autor iz takvog regiona na neki način nekritički perpetuira tupave stereotpe gde je jedna egzistencijalna problematika data kao beznačajni backdrop nekom akcionom cirkusu.

Možda je Najšuler pokušao time da se dokaže da je u stvari u potpunosti američki reditelj, da zapravo ni ne razmišlja o tome šta je njegov rad u nekom idejnom pogledu, i da je potpuno globalan, da ga ne zanima ni vlastiti background. Međutim, Najšuler ipak nije i nikada neće biti američki reditelj. Jednim delom jer ni američki reditelj ne bi pokazao takvu nezainteresovanost za tu dimenziju filma.

Otud, dugo mi je trebalo da artikulišem misli oko ovog filma jer mi je stvarao jednu pošteno rečeno nezasluženu averziju jer nije toliko loš u bitnim elementima za svoj žanr.

Film je inače jednim delom sniman u Srbiji, premda se u njoj zanemarljivo malo ili uopšte ne dešava.

* * / * * * *

O'DESSA

Geremy Jasper je u filmu O'DESSA uspeo da napravi jedan zanimljiv primerak rokenrol bajke, o postapokaliptičnom svetu u kom hrabra devojka, naslednica legendarnog trubadura lutalice polazi u svet i polako spoznaje da je njena životna misija da sruši manipulativnog moćnog despota koji je preko medijske imperije uspeo da potlači narod svog polisa.

U filmu se mnogo svira i peva, muzika je integralni deo izraza, ne samo u narativnom pogledu već i u ispoljavaju likova, i uprkos tome što O'DESSA ne samo da ne dobacuje recimo do SCOTT PILGRIMa, niti istini za volju, ima tu vrstu ambicije, ona ima svoj integritet.

O'DESSA na neki način više liči na STREETS OF FIRE, oba filma imaju antički tekst u svom temelju, s tim što je film Geremy Jaspera zapravo mnogo seriozniji, melodramatičniji i sa manje smisla za humor.

Naravno, ne može se ovakva stilizacija i priča sprovoditi bez određenog duha, i O'DESSA ga ima, ali ton je ipak vrlo ozbiljan, i uprkos jednoj folky ali i punky srdačnosti muzike, ovo nije mjuzikl koji podiže atmosferu. U suštini je ovo ipak jedna downbeat bajka, sa mračnim tonovima.

Film je jednim delom sniman u Zagrebu, i zanimljivo je da Jasper ne samo da ne prikriva da je film tu koristio lokacije već umnogome integriše zagrebačke natpise kao detalje svog postapokaliptičnog urbanog pakla u kom postoji izvesni istočnoevropski šmek.

O'DESSA je film koji ima puno kvalitetu, ali oni se naročito ističu kad se sagledaju u kontekstu. Kao neko ko inače jako teško izdvaja tekst od konteksta, možda u izvesnoj meri mogu i da ga precenim.

* * * / * * * *

TIN SOLDIERS

TIN SOLDIERS je ona vrsta propasti koju filmske zvezde modernog kova sebi obično ne dozvoljavaju dok su još u snazi.

Ovaj film nije klasičan DTV, mada je veliko pitanje da li zavređuje čak i takvu distribuciju, i pokazuje izvesne ambicije da bude drugačiji i transgresivan, pa je otud možda razumljivo kako se u njemu našao Jamie Foxx. Sam Foxx doduše nije neko ne ume da se nađe u nekom čudnom projektu ili da odigra nešto gde nije glavna zvezda. Zapravo, on je dosta spreman da se pomeri od upravljača nekog tipičnog star vehiclea kakav zaslužuje po svojoj reputaciji. Setimo se njegove nedavne saradnje sa Nickom Cassavetesom.

Međutim, ovo sad je film evidentno snimljen u kreativnoj zbunjenosti, materijalnoj oskudici, a sva je prilika možda nije baš ceo ni snimljen.

Otud ova priča o terapeutskom programu za veterane koji su tokom službe dobili PTSD koji se pretvara u opasni kult i bivšem članu kog službe bezbednosti ubacuju da reši problem, deluje kao bleda senka nečega što je ovaj film pretendovao da bude.

Nije Jamie Foxx jedino ime zarobljeno u njemu ali je jedini još Scott Eastwood u njemu prominentan i to baš kao glavni akcioni heroj koji se ubacuje da obavi zadatak.

Akcija je rutinska sa pokušajima nadgradnje koji su retki i nedorečeni.

Priča deluje napabirčeno od materijala koji postoji a ne onog koji je potreban. Lokacije u Bugarskoj, Grčkoj i Hrvatskoj nimalo ne liče na Ameriku. Prijavljeni budžet od 45 miliona dolara se ne vidi na ekranu i sva je prilika da se nije desio ili je nestao u nekim malverzacijama.

Ostao je film koji će stajati kao bizanra fusnota u Foxxovoj karijeri i koji bi on da je pri parama verovatno sklonio da ne stvara šum.

BETTER MAN

U principu, ne možemo smatrati Liama Gallaghera i Robbieja Williamsa istinskim takmacima iz devedesetih jer su se bavili suštinski ipak različitim vrstama muzike, i u pogledu pristupa, i u pogledu odnosa prema izrazu, čak i kada su im pesme zvučale slično, ili kada su se borili za istu top listu ili istu ženu.

Pa ipak 2024. Liam Gallagher pravi otužni comeback svog starog benda a Robbie nastupa sa igranim biopicom BETTER MAN, kojim suštinski ne samo da ništa ne zaključuje već bih pre rekao započinje jednu novu eru dominacije kako britanskom tako i globalnom estradom.

U filmu vidimo Williamsa kao velikog obožavaoca Franka Sinatre, Dina Martina i Sammy Davisa. On ipak nije nikada postigao taj crossover iz muzike na film, nije zapravo pokorio ni ono najosetljivije tržište za britanske izvođače, a to je Amerika. U tom dvoboju, izgubio je od Justina Timberlakea koji je 2006. zadao završni udarac, možda i coup de grace svojim maestralnim albumom i već tada zalaufanom filmskom karijerom.

Ipak, i Justin 2024. dočekuje kao relikt prošle ere, nedovoljan feminista, kom i filmski angažmani i muzički uspesi ne dolaze kao pre, tako da je u pogledu coolnessa i njega Robbie pomeo filmom BETTER MAN.

Gledali smo mnoge kreativne mjuzikle o poznatim muzičarima. John Ridley je imao biopic Jimi Hendrixa bez njegovih najpoznatijih pesama. Todd Haynes je snimio SUPERSTAR: THE KAREN CARPENTER STORY kao stop-motion animaciju sa barbikama, a kasnije i film o Dylanu gde ga igra više glumaca.

Dexter Fletcher i Matthew Vaughn su snimili ROCKETMAN kao visokoestetizovanu biografsku fantaziju o Elton Johnu koja je njegovom životu ali pre svega njegovom radu dala jednu osvežavajuću dimenziju, odstupajući od tipične forme jukebox mjuzikla.

Znači, svašta smo imali priliku da vidimo ali BETTER MAN je ipak nešto potpuno novo - ovde Robbie Williams ima lik majmuna.

Dakle, odmah se reditelj Michael Gracey opredelio za nešto što će film učiniti ili genijalnim ili potpuno debilnim, i što se mene tiče, spadam u red onih kojima je ovo genijalno rešenje.

Ono je znakovito na masi nivoa, pre svega zato što se bavi tom nesputanom animalnom energijom nekoga ko još uvek nije postao čovek, a ne može ni da postane jer je u svakom razvoju stao kad je postao poznat, sa petnaest godina.

Isto tako bavi se tim osećajem neadekvatnosti koji prati Williamsa u samoviđenju celoga života ali se bavi i tom nelagodom kod same publike koja dva sata realno prati majmuna u ulozi čoveka, u priči o ljudima i njihovom životu u svetu globalnog šoubiznisa u koji se ipak ne može sasvim pobeći kad si iz siromašnog engleskog gradića.

To rešenje je maštovito, radikalno, znakovito, i što je najvažnije od svega, u stanju je da proizvede emociju u svim ključnim momentima. Robbiejevi odnosi sa bakom, Nicole Appleton i ocem rezultiraju emotivnim scenama kroz koje nas kao naš glavni junak provodi taj majmun, u krajnjem stadijumu evolucije pred nastanak pračoveka.

Dakle, da, možda je to i cop out, možda je to sve nebuloza, ta škola mišljenja neće pogrešiti, odmah da naglasim, ali kroz ovaj postupak Gracey i kroz njega Williams grade jedan umetnički stav kojim ovo jeste jukebox mjuzikl i biopic koji rekapitulira jednu fazu života zvezde ali je isto tako i aktivni činilac njegove sadašnje i buduće karijere. U tom smislu ovo jeste biopic ali jeste i rokenrol film od one vrste koja služi da kroz formu bioskopskog nastupa u izvesnom smislu reinventuje ili dopuni imidž neke zvezde.

Williams je svoju karijeru uvek vešto nadograđivao vrhunskom video produkcijom. U izvesnom smislu, mogu reći da sam njegov fan, ali ne svega i ne svakog pristupa kome je prilazio (recimo njegov pokušaj da bude Britpop mi je smetao mnogo više ideološki) no mislim da će se čak i hardkor fanovi složiti da je video integralni deo onoga što čini Williamsa zvezdom. To ne umanjuje značaj njegovih pesama koje su postale deo ne samo pop kanona već čak i običaja iz svakodnevice poput pevanja pesme ANGELS na sahranama. Međutim, pored muzike, video ostaje nešto po čemu ga identifikujemo a sada to još i više postaje film.

Ono što je paradoksalno jedini nedostatak filma jeste sama Robbiejeva životna priča koja - nezavisno od toga da li je znate ili ne - zapravo jeste vrlo prepoznatljiva, kreće se tipskim putanjama uspona, pada skrivenog usponom i pada koji postaje očigledan a zatim i ponovnim usponom. Ali, to je uslovnost biopica.

No, način na koji Gracey to pravi je zaista nesvakidašnji. On ima iskustvo u VFXu, muzičkim videima i snimio je jedan high budget mjuzikl, pa ipak ništa nas ne može sprečiti za način ekspresije koji je pripremio za ovaj film i opet njegovu višeslojnost gde odlazi korak dalje a uzima u obzir celokupan vizuelni žargon koji je Williams već ostavio iza sebe.

Ima nekih scena koje su same po sebi spektakl, poput numere ROCK DJ na trgu u Londonu ili nastupa na Knebworthu koji je inače sniman u Srbiji. A one nisu jedine, možda je scena autodestruktivnog osamostaljenja posle izlaska iz Take That meni i najdraža, iako je daleko od toga da je potcenjena.

U svakom pogledu ovaj film je jedan izuzetan artefakt. Odziv publike je bio manji nego što film zaslužuje, a u Americi ga je - u skladu sa time da tamo Williams ne znači mnogo - distribuirao Saban koji, istini za volju, u bioskopima najčešće nastupa s nekim "tehničkim distribucijama": Otud, oko ovog filma je pogrešno uopšte diskutovati u tipičnim dihotomijama - hit ili promašaj - ovo je očigledno napravljeno za večnost, za istoriju i film će živeti a samim tim na duže staze i zarađivati.

Samo da je ovaj film snimio, Robbie Williams bi ušao u istoriju. Pošto nije, ovaj film praktično otvara mogućnost da se još mnogo poglavlja tek napiše.

* * * 1/2 / * * * *

HIGH ROAD TO CHINA

U svom poslednjem filmu HIGH ROAD TO CHINA, Brian G. Hutton uspeva da zarobi malo one snage svojih najboljih filmova.

Sad kad sam ga reprizirao bio mi je bolji nego kada sam ga inicijalno gledao, a za to je dosta bitan kontekst.

Naime, poznato je da je Tom Selleck razmatran da bude Indiana Jones. Ostalo je istorija.

Međutim, Golden Harvest koji je u to vreme imao aranžman za distribuciju sa Warnerom došao je na ideju da od Sellecka napravi bioskopsku zvezdu i to istorijskog spektakla, i proizveo je dva filma na toj liniji - HIGH ROAD TO CHINA i LASSITER, oba u epohi, ali sa malo drugačijim predznakom.

LASSITER je špijunac smešten u doba Drugog svetskog rata a HIGH ROAD TO CHINA je avanturistički smešten između dva rata.

Čim se završi prva mutacija na špici koja nam predstavlja da je ovo koprodukcija Golden Harvesta i Jadran Filma, kreće rip-off Indiana Jonesa, dosta ambiciozan i mišićavo urađen čiji je osnovni problem što, nažalost, Indiana je remek-delo žanra i nedostižan nivo.

Tom Selleck odlično igra alkoholičara koji je nekada bio vazduhoplovni as u Velikom ratu, ali sada progonjen traumatičnim sećanjima. Bogatašica koju vrlo simpatično igra Bess Armstrong ga pokreće na ekspediciju da joj pomogne u potrazi za ocem koji je nestao u Avganistanu, a put će ih odvesti sve to tamo gde naslov kaže.

Brian G. Hutton radi po pristojnom skriptu koji je pisao komitet među kojima su i Scorseseove drugarice, sestre Weintraub, ćerke čuvenog producenta Freda. Tom i Bess izvlače dosta iz bantera koji im je ponuđen, lagano potonuće u romansu je fino izvedeno, Jack Weston je comic relief - stvari su na visokom profesionalnom nivou. Međutim, isto tako, sve to je opet sub-Indiana nivo.

Akcija je u pojedinim aspektima impresivna, naročito ona sa avionima koja mi je bila veoma visceralna od čega smo se odvikli u savremenom filmu. Sve to bi danas bilo crtano a onomad se letelo na olupinama, i ja volim te filmove o pilotima koji su leteli, morali da maltene pogledaju neprijatelja u oči i svojeručno ga ubiju, a usput su u epohi sa kojom poistovećujemo taj duh "visokog avanturizma".

Situacije na zemlji su u akcionom pogledu konvencionalnije ali sasvim korektne. Pogađate, opet se ne mogu porediti sa Indianom.

Ipak, dovoljno je vremena je prošlo da ova starinska avantura koja je možda 1983. bila arhaična i potisnuta Spielbergovim remek-delom, danas bude sasvim kvalitetna old school zabava.

HIGH ROAD TO CHINA nije ništa kapitalno ali je veoma časno zaključenje Huttonove rediteljske karijere koje bi verovatno u svoje vreme zaslužilo * * ali danas bez problema dobija i * * *.

THE UNION

U istoj godini, Mark Wahlberg je iskoristio potpunu strimersku entropiju da izbaci dva maltene identična filma na nivou koncepta, i u sličnom produkcionom konceptu.

THE FAMILY PLAN i THE UNION su filmovi o Wahlbergu koji iz neke white ili blue collar biva pomeren u pravcu špijunsko-asasinske konspiracije. U FAMILY PLANu, on je bivši ubica kog pronalaze nekadašnji "vlasnici" i on sa porodicom pokušava da se sakrije. U THE UNION on je građevinski radnik kog najveća ljubav iz srednje regrutuje za supertajnu službu. U FAMILY PLANu putuju u Vegas, u THE UNION ide u Evropu.

Oba su režirali britanski TV poslenici. Simon Cellan-Jones jer preko serija SHOOTER i BALLERS povezaniji sa Wahlbergom i režirao mu je još jedan film ARTHUR THE KING. Julian Farino je mnogo više Peak TV faca koju zna sa ENTOURAGE i koječega. Nažalost, rezultati su sasvim suprotni.

Simon Cellan-Jones je uspeo da unese mnogo živosti u skript Dave Coggeshalla koji nije scenarista sa prevelikom reputacijom. Hemija među glumcima, naročito Wahlberga i Michella Monaghan je izuzetna, deca su odlično kastovana, kao i negativci koje drži u drugom planu. Akcija je energičnija nego što bi se očekivala i bitno tenzičnija.

Julian Farino je realizovao scenario britanskog TV autoriteta Joea Bartona i jednog od najlakše prodavanih eksperata za generic high concept u Holivudu Davida Guggenheima, koji ipak zahteva da ga režira maestro kao Espinosa u SAFE HOUSE. Kada to režira neko toliko nezainteresovano kao Farino, a nezainteresovano je premala reč, rekao bih bedno čak, iako je tu snimatelj koji radi za Richieja i to na boljim projektima, Alan Stewart, sin Dona Burgessa, maltene debitant Michael je uradio objašnjenje žanra na FAMILY PLANu.

Završnica filma odvija se u Istri. Gotovo je teško zamisliti da neko tako loše i ružno snimi Istru za koju jedino ne možemo reći da nije fotogeničan prostor. Ali, i na drugim lokacijama, a film je između ostalog bio sniman i u Sloveniji i kod nas, sve je vrlo skromno, statisti kreću kad izbroje TRI, sve je neinspirisano. A nije moralo biti jer scenario ZAPRAVO nudi jednu supergeneric zamisao sa sasvim dovoljno dobrih scena da se izgura solidan špijunski akcijaš

Ipak, u ovoj štedljivoj i neinspirisanoj realizaciji dobili smo film koji izgleda onako kako zvuče predrasude onih koji ne vole ovakve filmove kad ih napamet opisuju.

Čak ni Halle Berry koja je poput J.Lo ušla u tu neku atemporalnost gde se više ne može utvrditi da li je to ona ili njena posmrtna bista, unosi nešto duha. Naravno, nema tu onog vajba kad se merilo gde je na finger scaleu u THE LAST BOY SCOUTu, čiji bi reditelj Tony Scott koji bi danas verovatno bio bogotac Netlixa i pržio najbolje filmove na svetu. Ako je za utehu, Marky nije overio Tončija ali sada radi film sa Shane Blackom.

Ovde naravno ima dovoljno dobrih faca i pucnjave da tu mora biti nekog land graba ali nije to ni približno to.

* * / * * * *

THE ONE EYED SOLDIERS

THE ONE EYED SOLDIERS Johna Ainswortha sniman je u Jugoslaviji i dešava se u nekoj savremenoj ali izmišljenoj srednjeevropskoj zemlji u kojoj Dale Robertson i Luciana Paluzzi igraju neke ljude upletene u potragu za nečim.

Iskreno, film me nimalo nije aktivirao pa sam ga na kraju prevashodno gledao kao showcase nečega što se moglo snimiti kod nas te 1967. godine. I u tom smislu, prepoznajem neke lokacije, i zapažam recimo Dragana Nikolića u dosta zapaženoj ulozi jednog od goonova tajne službe koji juri glavne junake. Međutim, to sve eto više govori o tome koliko u filmu zapravo nema šta da se vidi sem neke kinematografske forenzike.

Aisnworth je ostavio određeni trag kao televizijski reditelj, i za ovaj film se najviše može reći da je efikasno insceniran ali ono što imamo u kadru je u svakom pogledu skromno a disbalans između dvoje glavnih i ostatka ekipe je evidentan sve dok se ne dođe do nekog ko je istinski darovit kao Dragan Nikolić i uspeva da se izdvoji čak i u minijaturi.