THE ONE EYED SOLDIERS

THE ONE EYED SOLDIERS Johna Ainswortha sniman je u Jugoslaviji i dešava se u nekoj savremenoj ali izmišljenoj srednjeevropskoj zemlji u kojoj Dale Robertson i Luciana Paluzzi igraju neke ljude upletene u potragu za nečim.

Iskreno, film me nimalo nije aktivirao pa sam ga na kraju prevashodno gledao kao showcase nečega što se moglo snimiti kod nas te 1967. godine. I u tom smislu, prepoznajem neke lokacije, i zapažam recimo Dragana Nikolića u dosta zapaženoj ulozi jednog od goonova tajne službe koji juri glavne junake. Međutim, to sve eto više govori o tome koliko u filmu zapravo nema šta da se vidi sem neke kinematografske forenzike.

Aisnworth je ostavio određeni trag kao televizijski reditelj, i za ovaj film se najviše može reći da je efikasno insceniran ali ono što imamo u kadru je u svakom pogledu skromno a disbalans između dvoje glavnih i ostatka ekipe je evidentan sve dok se ne dođe do nekog ko je istinski darovit kao Dragan Nikolić i uspeva da se izdvoji čak i u minijaturi.

INFINITY POOL

INFINITY POOL Brandona Cronenberga može se posmatrati kao centralni komad ovogodišnje selekcije FESTa. Reč je o prvom istinski uspelom filmu Brandona Cronenberga, svakako superiornijem od najnovijeg filma njegovog slavnog oca koji će takođe biti prikazan ove godine.

Pre neku godinu najavljena je ekranizacija romana J.G. Ballarda SUPER CANNES, i Brandon Cronenberg kao njen reditelj, međutim, reklo bi se da ju je on upravo uradio u ovom filmu.

FIlmove Davida Cronenberga su dugo nazivali ballardovskim sve dok on na kraju nije i ekranizovao Ballardov roman CRASH kada je to i ozvaničeno. U slučaju Brandona Cronenberga imamo još jaču vezu sa Ballardom pošto znamo koji roman ga zanima, i prepoznajemo ga u njegovom ballardovskom filmu.

Osnovna razlika između SUPER CANNESa i INFINITY POOLa je što u tom Ballardovom romanu nema istaknutih elemenata fantastike, dočim su oni u Cronenbergovom filmu integralni deo priče, ali je njen osnovni smisao ipak u motiv koji deli sa knjigom a to je obest moćnih i bogatih, prvo prema drugima a posle i prema samima sebi u jednom savršenom ambijentu.

INFINITY POOL svoju savršenu zajednicu gradi u jednom ballardovskom resortu, betonskom, u maniru kulture masovnog turizma, veoma vibrantno snimljenom u Hrvatskoj, i državi u kojoj je bogatima unutar resorta dozvoljeno sve iako van njegovih granica lokalnom stanovništvu nije dozvoljeno ništa. Jedini problem je što kada neko biva ubijen, običaj je da najstariji potomak ili srodnik ubije ubicu, ali je bogatima omogućeno da generišu svog dvojnika za veliki novac i žrtvuju ga.

Stoga, veoma bogati u resortu, posle generisanja niza dvojnika koje su uredno platili jedino uživanje pronalaze u nasilju, razbojništvima pa na kraju krajeva i ubistvima.

Ono što je fantastika tiče se tog procesa stvaranja kopija, i Cronenberg to koristi da bi otvorio temu identiteta, otuđenja, disocijacije, voajerizma, a uporedo s tim vodi priču o potonuću bogatih gostiju u dekadenciju i obest koje na kraju kreću da vuku u totalnu eroziju ličnosti.

Cronenberg možda ima bolji film od oca danas, ali ipak nije snimio delo koje nadilazi očeve rane i druge uspele filmove. Međutim, INFINITY POOL je raskošan film u kom je Ballardov imaginarij izvanredno zarobljen, i hrvatske lokacije su veoma dobro poslužile da prikažu piščevu viziju turističkog raja iz kog se krije pakao, a što je inspirisalo dva njegova pozna romana.

Jedan od razloga za tu autorsku inferiornost sina u odnosa na oca je i odnos prema samom Ballardu. Naime, David Cronenberg je imao svoje ballardovske vizije uporedo sa piscem, recimo SHIVERS i HIGH RISE izašli su iste godine, dočim je Brandon Cronenberg jasan sledbenik, bez ikakve dileme.

Ballardovo nadahnuće naizgled savršenim rešenjima za život ili odmor koji vode junaka na transformativni put u tamu i destrukciju nije jednostavno zabeležiti u filmu. Otud je recimo HIGH RISE Bena Wheatleya bio zanimljiviji kao slikovnica onima koji su čitali roman nego ostatku publike. Bez vezivanja za konkretnu knjigu, ali svakako nadahnut ballardizmom, Cronenberg pravi uspelije delo sa jasnije postavljenim likovima i konfliktima.

I za INFINITY POOL se može reći da je pravi primer filma kakav se očekuje od FESTa i spada u red ostvarenja koje ne treba propustiti na velikom ekranu.

* * * / * * * *

INTRIGUE

INTRIGUE Davida Druryja je televizijski film u kome Scott Glenn igra CIAša baziranog u Briselu, poslatog u Rumuniju da organizuje prebeg već ranijeg prebega kog igra Robert Loggia.

Pored njih dvojice u filmu se pojavljuje i William Atherthon, i manje-više ta tri imena su sve dobro što ovde ima da se vidi. INTRIGUE je sniman u Jugoslaviji, i slikao ga je čuveni hrvatski snimatelj Tomislav Pinter, ali nažalost on nije dao neku naročitu klasu ovom površno osmišljenom i slabo izvedenom televizijskom špijuncu u kom ni tri dobra glumca ne mogu mnogu pomognu, osim što je svako za sebe na neki način dobra faca.

Ipak, to što je neko dobra faca možda čak deluje i kao hendikep jer nas samo podseća da smo te iste ljude gledali u nekom boljem materijalu, već i tada, danas davne 1988. godine kad je ovo izašlo.

Od naših glumaca, malu upečatljivu rolu agenta Sekuritatee ima Slobodan Lobi Dimitrijević koji je veliki deo svog opusa vezao upravo za usluge snimane kod nas i zapadnoevropske filmove.

Drury nije nepoznat reditelj, pre ovoga snimio je DEFENCE OF THE REALM a i potom je radio neke ozbiljnije produkcije, međutim ovo nije ni po čemu uspeo rad.

MY SON HUNTER

MY SON HUNTER je crowdfundovani film o aferama Huntera Bidena koji su proizveli Phelim Macaleer i Ann McElhinney, bračni par konzervativnih blogera i publicista koji su već snimali i dokumentarce ali i igrenjake po sličnom produkcionom principu. Njihov igrani film o suđenju aborcionisti Kermitu Gosnellu u režiji otvorenog konzervativca među glumcima Nicka Searcyja, mogao je biti pristojno televizijsko ostvarenje da u ključnim momentima nije probijao otvoreni propagandni i pristrasni stav gde je priča o nepropisnim abortusima zloupotrebljena da se potkače i oni "ispravni".

MY SON HUNTER je sniman u Srbiji, sa idejom da se uz dozu satire ali i rekonstrukcije dešavanja i njihove atmosfere nekako postigne isti efekat kao u sličnim projektima koje je pravila liberalna scena i levica.

Filmovi koji reaguju na dnevnopolitičke događaje i dalje su trend a ceo talas je krenuo pre skoro dve decenije. Prvo je Peter Morgan napisao seriju bioskopskih i televizijskih filmova o karijeri Tony Blaira dok je on još koliko-toliko bio aktuelan političar i tu se proslavio Michael Sheen. Potom, tu štafetu preuzimaju scenariji Jamesa Grahama kao što su COALITION i BREXIT: THE UNCIVIL WAR u kojima se obrađuju skorašnji događaji kao što je koaliciji Liberalnih demokrata sa Torijevicma Davida Camerona i britanski referendum o izlasku iz EU.

Oliver Stone je pred izbore 2008. napravio film W. o Bushu Junioru koji je satirično gledao na njegovu vladavinu i ličnost u širem smislu. Kasnije je McKay snimio VICE o Dicku Cheneyu, a sličnu karikaturalnost u istorijskim okolnostima gaji i Sorentino u IL DIVOu a kasnije i u diptihu o Berlusconiju.

Slično brzu reakciju ponudili su i televizijski filmovi Jaya Roacha napravljeni za HBO kao što su RECOUNT i GAME CHANGE.

U tom smislu, MY SON HUNTER iako deluje kao ekstravagantan pokušaj dnevnopolitičke propagande u stvari se nadovezuje na veoma aktivnu produkciju istinitih priča, često sa satiričnom oštricom u kojima se obrađuju aktuelini ili bar jučerašnji događaji.

Karikaturalniji nego što je to bio W., ovaj film, u režiji kultnog epizodiste Roberta Davija, pokušava da ocrni Bidenove na više nivoa. Prvo želi da razotkrije njihova razna poslovanja sa sumnjivim partnerima, zatim da naglasi kako su neki od njih u stvari neprijatelji Amerike, dakle Kinezi, ali da pre svega ocrni njihov karakter. Hunter Biden je prikazan kao traumatizovan mlad čovek, žrtva teškog detinjstva i porodičnih okolnosti koje su pospešivale njegove slabosti, što ga na kraju vodi u politoksikomaniju dok je Joe Biden prikazan kao tipičan pokvarenjak na visokoj funkciji, pohlepan, lišen emocija sem straha od gubitka vlasti, ubeđen da mu sve pripada, manje pustopašan od sina utoliko što je pokvaren na duže staze i ne želi kratkoročnu kompromitaciju.

Laurence Fox, inače sin poznatog britanskog karakternog glumca i epizodiste Jamesa Foxa, krenuo je sasvim solidno u svojoj karijeri, igrao čak i Princa Charlesa koji je bio enfant terrible britanske Krune u jednom trenutku, ali je Huntera zaigrao u vrlo specifičnom periodu. Naime, Fox je praktično poništen u britanskoj industriji kada je počeo da iznosi kontroverzne političke stavove i čak osnovao svoju stranku Reclaim, kroz koju danas više dolazi u medije nego preko glume.

Foxov otac, poznati britanski karakterni glumac i epizodista James Fox takođe je imao pauzu u karijeri kada je pošao putem verskog fanatizma ali posle se vratio. Kod sina, međutim, povratak će ići malo teže i to je šteta, Laurence Fox sa velikom energijom i posvećenošću prilazi liku Huntera Bidena i njegova gluma drži ovaj film na okupu.

John James kog znamo kao Jeffa Colbyja iz serije DYNASTY u ulozi Joea je mnogo jednodimenzionalniji, ali i on to što je odlučio da igra uspeva da izvede. Dočim, Gina Carano, objektivno najveća zvezda u ovom filmu ima najslabiju ulogu. Lišena akcionih zadataka, bez borbe, teško se snalazi u ulozi telohraniteljke koja je istovremeno i narator i najčešće probija "četvrti zid".

Da je priča bila fokusirana samo na Bidena bila bi mnogo bolja, ali producenti očigledno zahtevaju da se zahvati sve što ih nervira u našem svetu, pa su potkačili i niz sporednih tema devalvirajući sve u jednu rasplinutu kritiku. Veliku slobodu koju je dobio samim konceptom gde film ima priču, i prati likove u konvencionalnom maniru ali je naracija pomognuta direktnim obraćanjem publici i svim mogućim intervencijama kojih se ne bi libio McKay kao što su animacija, vremenski skokovi, oniričke scene, reditelj ne uspeva da iskoristi, i umesto da napravi celinu koja u sat i po uspeva da upakuje priče za tri sata, na kraju ima oskudicu u pogledu radnje i dosta ponavljanja.

Uprkos tome što se za film ne može reći da je sasvim nevešt, jasno je da dva i po miliona dolara navodno skupljenih crowdfundingom nisu završila na ekranu, naime u Srbiji za te pare mogao da se snimi film koji izgleda bitno bolje od ovog. Scenografija, atmosfera i generalni vizuelni utisak filma su na donjoj granici savremene srpske televizije, na nekom minimumu potrebnom za streaming platforme, i daleko od čak i najmanje uspelih radova nastalih na suprotnoj strani.

Dok je kritika mahom ignorisala suštinski apolitične i zapravo prilično solidne filmove koje pravi Daily Wire za svoj striming servis, nije slučajno da je ovaj film pušten na Breitbartu prigrljen od liberalne kritike koja u njemu nalazi jako puno materijala za iživljavanje. I činjenica je - za ovaj film bi se lako moglo reći da je false flag operacija, delo koje su podmetnule Demokrate da bi pokazale kako MAGA milje nije u stanju da snimi čak ni pristojan film. To nije sasvim tačno kako pokazuje Daily Wire ali MY SON HUNTER jeste idealan primer da se pokaže da jeste.

Ono što je ipak zanimljivo u ovom filmu jeste doza cinizma koja karakteriše MAGA pokret. Naime, film nije suštinski razvratan, ali svakako nije prilagođen porodičnim vrednostima koje bi se očekivale od nečega što konzervativci treba da puste na ekrane u svojim domovima. Naravno, Hunterova biografija određuje mnogo toga, seks i droga su bitan deo njegove kako privatne tako i javne delatnosti, ne može se to zanemariti i u mnogo navrata autori uzimaju da se prilično zezaju s tim. Ipak, takvi sadržaji će verovatno biti prepreka da film postigne svoju maksimalnu gledanost među konzervativcima kojima je čak i psovanje u izvanrednom FATHER STUu smetalo.

McAleer i McElhinney su verovatno već zadovoljni ovim filmom. Strpali su - sva je prilika - deo crowdfundinga u džep a reakcije mejsntrim štampe pogoduju njihovim histrioničnim ličnostima da ne kažem egzibicionizmu. S druge strane, uprkos korišćenju nekih "modernijih" tehnika, MY SON HUNTER nije inovativniji od nečega što u mejnstrimu odavno radi Scorsese a neuspešno pokušava da apdejtuje McKay, i u tom smislu oni mogu biti zadovoljni time što su se izrazili u konvencionalnom formatu angažovanog biopica pa makar ne dobacivali ni blizu nekih od tih ostvarenja.

Međutim, čini se da bi možda veći efekat mogao imati neki umetnički izazovniji ili zanimljiviji film, a preko reditelja Roberta Davija pada mi na pamet jedan mockumentarac u kom se on pojavio - THE NOVEMBER MEN čuvenog Paula Williamsa u kom levičar reditelj razmatra zašto levica ne vrši uspešne političke atentate na američke predsednike i onda istražujući mogućnost kako bi bilo moguće ubiti Busha postaje deo prave zavere za tako nešto. Sigurno je da bi tako neki film koji bi zaintrigirao i ljubitelje filma imao mnogo više svrhe od ostvarenja koje u najboljem slučaju može da služi kao surogat ozbiljnog filma za publiku koju nervira Holivud. Naprosto, iz umetničko-zanatsko-logističkih razloga ovi ljudi nisu dorasli snimanju bilo čega što replicira Holivudu, osim gledano baš iz daljine.

No, ideja kopivudskog postupka je mnogo upornija od borbe za originalnost. Postoji nešto privlačno u pokušajima da se snimi nešto što liči na Holivud. Postoji nešto i u samim autorima i u producentima što ih vuče u pravcu pokušaja da snime takav tip filma iako je od početka osuđen na neuspeh. S druge strane opet, čak i slab film snimljen po dramaturškom i vizuelnom modelu koji možemo kolokvijalno nazvati holivudskim kod dela publike izaziva veći subjektivni osećaj "pogledanog filma" od recimo nekog originalno koncipiranog i stilski prilagođenog dela sa drugim pristupom.

Imamo ovde tipičan slučaj pokušaja da se tema obradi na način koji joj je priličio u nekim ranijim slučajevima. Ako je Son of a Bush obrađen u filmu kao što je W. onda se i o Bidenovom sinu mora snimiti film tog tipa, iako reditelj Stoneove veštine i poznavanja teme nije dostupan. No, bar mi u Srbiji najbolje znamo kako veličina istorijskog događaja silom mora biti praćene "veličinom" filma, barem po freskama kojima nas je do danas počastio FCS na svom specijalizovanom konkursu.

Konačno, možda je to opet srpski sindrom - u ovom filmu nisam zapazio ništa naročito ekskluzivno o Bidenu, a teško da će išta od toga biti novost za Breitbartove pretplatnike koji se isključivo bave tim uglom posmatranja. Kako u umetničkom pogledu ovo igranje Stonea, McKaya ili Sorentina nema potencijala za crossover tako sasvim sigurno ova "sakrivena" istina teško da će doći do onih koji se njom ne bave po ceo dan.

No, interesovanje ruskih medija za MY SON HUNTER pokazuje da bi ovaj film možda mogao imati neki internacionalni život i obradovati one van SAD koji se na sličan način bave Bidenovim likom i delom. Recimo, zanimljivo je da li će u Srbiji, zemlji koju je Biden na poseban način osakatio, ovaj film biti prikazan na neki legalan način i gde. Interesovanja kod publike bi moglo biti. 

Uostalom, kod nas se takođe rade dnevnopolitički filmovi o protivnicima, pa i ovih dana. Za sad samo u formi dokumentarnog.

THE DEAL

Dean Devlin se opredelio da svoje projekte skromnijeg materijalnog a bogami i intelektualnog stanja snima u Srbiji. Orsi Nagypal je mađarska rediteljska koja radi na njegovim serijama koje se snimaju ovde. THE DEAL je njen celovečernji film koji ima produkcione kvalitete malo ambicioznijeg studentskog filma samo snimljenog na engleskom.

No, to za ljude iz Beograda ne mora biti sasvim odbojno. Naime, arhitetkura Novog Beograda služi kao backdrop za antiutopijsku priču o svetu u kom se loganrunovski ljudi oročavaju u zamenu za relativno podnošljiv život. U nekom zamršenom i ne skroz jasnom zapletu, ima nekih i koji se nisu oročili, a ne vidimo da žive bitno gore od ovih koji jesu. No dobro, nije ovo film u kome stvari moraju da imaju puno smisla.

Zaplet se zakuva onda kada žena čije je prošlo mora da poživi kako bi kćeri donirala bubreg. I tu kreću njeni pokušaji da se izvuče uz pomoć kćeri i bivšeg muža. Potera nije uzbudljiva ali se dešava toliko toga da vremenom polako zaboravljamo suštinu priče.

THE DEAL je u suštini besmislica, ali istovremeno u njemu toliko nema ničega da ne možemo reći ni da smeta, naročito kad možemo da se igramo prepoznavanja lokacija i srpskih glumaca.

* * / * * * *

THE LEDGE

Howard J. Ford je snimao film THE LEDGE na lokacijama u Srbiji pa mi utoliko nije žao što sam ga pogledao. Inače, mimo tog aspekta "Stranaca u raju", ovo je jedan veoma slab film, neosmišljen i veoma površno izveden na svakom nivou.

THE HITMAN'S BODYGUARD'S WIFE

Pogledao sam THE HITMAN'S WIFE'S BODYGUARD i nema razloga za brigu, Reynolds i Sam Jackson su se vratili u filmu koji uspeva da održi nivo iznenadnog hita iz 2017. godine. Doduše, ovde su se aduti malo prepakovali pa ima nekih stvari u kojima je prvi bio bolji a u nekim je opet drugi uspeo da nadmaši.

Prvi je ostao bolji u pogledu akcije. Bio je dvadeset minuta duži i rađen je velikim delom u Bugarskoj tako da su pored Grega Powella tu bili i bugarski specijalisti koji su se veoma izveštili u fizičkoj akciji, kako u borbi tako i sa vozilima, i ako se setimo ponudio je nekako zaista old school produženih potera i tuča u kojima su se zaista lomila kola i ekstremiteti. Drugi deo traje 99 minuta, brži je, akcija je više na geg, na CGI rešenje, na elipsu, i ne kažem ni da je nema ni da je loša, ali da, definitivno je slabija. Prvi deo je za svoje vreme bio upečatljiv baš po aspektu akcije, drugi naprosto nije. Tome je doprinela druga ekipa kaskadera ali i hrvatske lokacije koje su popravile production value ali i umanjile prostor za mayhem.

Međutim, ima tu i jedna čudna stvar. Naime, dve bitne akcione scene su po lokacijama i okolnostima jako slične set-pieceovima iz UNDERGROUND SIX u kom takođe igra Ryan Reynolds, i to auto poteri u Italiji i završnom obračunu na jahti, a obe su - kao što pamtimo - bile antologijske u svoje vreme i Michael Bay je u njima baš ozbiljno objasnio. Naravno da u šest puta jeftinijem filmu, scene ne mogu da se porede po razrađenosti i spektaklu, ali ako je već glavni glumac kopča koja ih povezuje, ostaje nejasno zašto je uopšte prizvano to poređenje.

Ovo sve ne znači da u filmu nema akcije, i da je loša. Ipak, ovaj film svakako čak ni u okviru svoje sezone neće biti zapamćen po nekom značajnom akcionom dometu.

Ono što je u filmu bolje jeste "ljudski faktor" odnosno dinamika među likovima. Salma Hayek dolazi kao proširena pojava u odnosu na prvi film, sada je ona ravnopravan treći činilac i neke zanimljive priče se grade oko nje. Antonio Banderas je tropey negativac, grčki brodovlasnik koji želi da se osveti EU jer je uništila ekonomiju njegove zemlje, ali je izgrađen zanimljivije nego što bi se očekivalo. Kao i Gary Oldman kao beloruski ratni zločinac iz Bosne u prvom delu, i ovde je negativac pravoslavac, i ovde našoj publici nije jasno šta je loše uradio, s tim što je zanimljivo to da bi i delu zapadne publike mogla naići slična reakcija jer mi se čini da malo ima simpatije za EU u sporu sa Grčkom.

Morgan Freeman se pojavljuje u ulozi Ryanovog očuha i životnog uzora, triple-A bodyguarda i legende posla, i zanimljivo je pitanje zašto tu ulogu ne igra recimo Kevin Costner sa kojim je Reynolds već razmenjivao tela u filmu CRIMINAL kod Avija Lernera. Ako nije prozaičan razlog, tipa Morgan je Aviju dugovao uslugu pa je došao da snimi, možda je reč o posveti filmu DRIVING MISS DAISY na koji se aludira još od prvog dela. I ako je tako onda je uspelo.

Buddy konflikt u ovom filmu je naravno kao i u prvom uvek na granici histerije i odbojnosti ali dobro, na to smo već navikli u ovoj franšizi, i sa tim živimo.

Drago mi je da star power Ryana Reynoldsa nije bitno promenio princip nastanka ovog filma. I dalje je ovo neki prljavi Avi Lerner namenjen bioskopima, i dalje je ovaj film underdog, sa tom razlikom što ako dobro prođe na blagajnama to nikome neće biti iznenađenje.

* * * / * * * *